Dating : Nesanica, loš san i ostale tegobe

Sedim tako u pola noći nakon još jedne smene do dva ujutru. Zovem ljude, pišem email-ove, komuniciram na tri jezika, radim, ispijam kafu, onda još koju dozu sugar free kofeina u najgorem obliku. Tako osam sati svakoga dana, pa me to zadrži budnom još neko vreme.
Prokleto krenem da razmišljam, da tučem glavu i mučim ovo malo pameti što imam sa 25. Nekada su stvari bile lakše ili delovale tako. Pojma nisam imala da život sa godinama postaje samo teži. Znate ono kada kao deca samo mislite na to kada ćete odrasti, kada ćete imati svu “slobodu”. Ne shvatate da ste zapravo samo tada slobodni, onda kada ste klinci i kada još uvek niste robovi svojih navika, društvenih mreža, posla, ljudi koji vas okružuju.
Ali meni noćas nisu problem ove navike i slobode. Da znam, ti što čitaš sigurno razmišljaš u kakvom je delirijumu “ova” bila kada je pisala. Valjda se svako nađe u tom stadijumu ponekad.

Moje ponekad u poslednje vreme dolazi češće. Neplanirano i bez najave, baš kao i svi stadijumi ludila. Nekada se pitam gde sam ostavila i ono malo pameti što sam imala. Zbunjena, ležim u moja najdraža četiri zida i razmišljam o svrsi i poenti života, razmišljam o njemu.
Da se razumemo, ne vidim ja u njemu poentu moga života, vidim samo nadu.
Samo je pogrešna reč jer nada je mnogo više od toga. Nečije ime, nečija karta ka sreći, nečija želja, osećaj, strepnja, patnja, nečija vera u bolje sutra. Eto, sad ispada da sve to ja vidim u njemu. Nije tako.

Pričam sa zidom, objašnjavam mu gde sam ostavila ovih nekoliko godina života, zamišljajući da je ustvari on ispred mene, a iza njega u pozadini zalazak sunca. Zamišljam i da su mi stopala duboko u pesku dok se more preliva preko njih, a talasi zapljuskuju moje telo i čine haljinu koju nosim mokrom. Čini mi se kao da on gleda kroz nju, a ne u mene dok mu pričam da ga volim, da mi nije bitno što je kreten i što je one noći kada me je ostavio na stanici da čekam autobus za drugi grad, uništio i ono malo vere u ljubav i ljude koje su mi preostali. Ne smem da mu kažem da sam plakala kao nikada do tada zbog jednog “muškarca”, a ona jadna žena koja je sedela ispred mene u tom prevozu za pakao, nije mogla da prestane da mi čudi — luckasta, sluđena, tužna i pogubljena, eto tako me je tada opisala. Bilo me je sramota kao nikada do tad. Plakanje na javnom mestu nije stvar kojom bih se ponosila, niti je stavila u CV.
Ali stani, on stoji ispred mene, imam sve što sam htela svih meseci unazad, miris mora se širi, so lepi za kožu, zraci miluju kožu a kreten i dalje gleda kroz mene.
Ne u moje oči.
Ne vidi me.
Ne oseća me.
Ne dodiruje.
Ne govori.
Stoji ispred mene kao nemi kip satkan od prevara iz prošlosti i svih obmana kojima se igrao ženskim srcima. Pokušavam da se pomerim i krenem ka njemu, da ga gurnem i osvestim ali mi stopala tonu duboko u pesak i ne mogu da se pomerim. Što se više pomeram tonem dublje, a on stoji sa polu smeškom, bez reči, bez dela, bez bilo kakve reakcije. Pružam mu ruke i dovikujem ime da me spasi. Ništa.
Nem on, ja svakom sekundom sve tiša. Posmatramo se kao dvoje stranaca koji nisu podelili noć, dok se čuje samo zvuk mora. Tonem sve dublje i znam, ovo mi je lekcija. Koga je još spasio princ na belom konju osim onih par šiparica u bajkama koje su nam čitali celoga života? Nisu nas učili dobro sada to znam.

Jastuk je mokar. Pokrivač takođe. Budim se pokraj kreveta sa šoljom prolivene crne kafe kraj sebe. Glava me boli ali već je 10 ujutru. Opet sam spavala svega 5,6 sati i sanjala ni manje ni više NJEGA. Onakvog kakav zaista jeste.

Agonija se nastavlja, delirijum ne tinja. Moja osećanja buncaju kao bolesnik pod visokom temperaturom. Danas je novi dan, danas mi ne treba nikakav spasilac, spasiću sama sebe.